Pesnici čiji je izbor predstavljen u ovoj antologiji ne bave se restauracijom
starih pesničkih formi i arhaizacijom jezika, niti glorifikacijom nacionalnih
ideja. U njihovoj poeziji nema parastoskih litanija velikonacionalnih pesnika,
ali ni oveštalih postmodernističkih postupaka. Poezija ovih pesnika govori o
ljudskoj autonominji, o moći i nemoći jedinke pred svetom, životom i sopstevnim
demonima...
Njihova poezija nije apstraktna, ni
hermetična. Njihov pesnički govor nije patetičan, sentimentalan, plačevan, ili
egzaltiran. Niti himničan, uzvišen, starostavan i izveštačen. On je prirodan,
govorni jezik grada, trgova, ulica, životnog okruženja, jezik sobe i
osobe, koji odražava duh vremena u kome
žive.
Ambijent njihove pesme je grad, mitsko mesto poezije još od Bodlera, preko
Eliota i Ginzberga, do današnjih dana. No, grad nije samo tema i nije samo
mesto, već je alegorija moderniteta koji ovi pesnici nose u svom senzibilitetu,
u odnosu prema vremenu u kojem žive, prema jeziku kojim pišu.
U njihovoj poeziji nema tzv. velikih tema i ideja ili večnih istina. Oni ne
neguju kult pesnika – sveštenika poezije, niti pak poeziju doživljavaju kao
tajnu religiju. Oni ne pišu u ime kolektiva, zajednice ili ideologije. Oni
pevaju o stvarnom i mogućem, bez mistifikacija i mističarenja. Oni ne
idealizuju, njihovo imaginiranje nikada nije iluzioniranje, oni dovode u
pitanje, sumnjaju , preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i
nemirenja. Oni najčešće pišu o tzv. običnim, svakodnevnim stvarima, pojavama i
događajima iz života, iz perspektive individualizovanog pogleda na svet.
Oni ne pišu znanjem, niti pak nekakvim tajanstvenim, božanskim talentom.
Oni pišu iz neminovne potrebe svojom osetljivošću, inteligencijom, srcem i
razumom, stalnim uzbuđenjem duha, kako bi rekli stari Grci. Potraga
za identitetom, za smislom bivstvovanja i opstajanja, to je njihov pesnički raison d’etre.
